Прича о Бабином Мосту
Бабин Мост, Косовско село које се у опширном туском катастарском попису из 1455-е године помиње као Бабинос, по том истом попису припадало је Тимару Николи, брату Шарабдара Заганора, и према том попису у селу Бабином Мосту турци су 1455-е године затекли становнике:
Попа Радивоја, Михаила (Петровог сина), Радивоја (Радовчевог сина), Вука (његовог брата), Вука (Радивојевог брата), Богдана (Богослављевог брата), Николе (његовог брата), Димитрија (Смиљиног сина), Радоњу (сина Глумца), Радоњу (сина Приходе), Боћка (сина Влајковог), Степана (Божидаревог сина), Јована (Хранковог сина), Радислава (његовог сина), Смиљу (Радичиног сина), Степана (Вукојевог сина), Степана (Висотиног сина), Ђурађа (његовог брата), Радице (воденичаревог сина), Миханића (Добривојевог сина), Богдана (његовог зета), Вукашина(његовог брата), Дјурадја (сина Шурине), Радислава (његовог брата), Димитрија (Тодоровог сина), Радоњу (Ненадовог сина), Радоњу (Михалиног сина), Димитрија (Остојиног сина), Остојицу (Вуковог сина), Степана (Бојковог сина), Божидара (Булашевог сина), Божидара (Смиљиног сина), Ивана (Михиног сина), Јована (Станишиног сина), Вука (Радојковог сина), и удовицу Јерину.
Дакле, по том истом попису у селу је било 33. кућа, и као и сва остала села на Косову и Метохији било насељено чисто српским становништвом. Међутим, након окупације Косова и Метохије од стране османлијског царства, турци уз помоћ азапа (поарбанашених срба) и јањичара (српских потурица), протерују и присвајају српска имања, хараче и отимају, али без обзира на то ово српско село је опстало са и те како измењеном структуром становништва.
Попа Радивоја, Михаила (Петровог сина), Радивоја (Радовчевог сина), Вука (његовог брата), Вука (Радивојевог брата), Богдана (Богослављевог брата), Николе (његовог брата), Димитрија (Смиљиног сина), Радоњу (сина Глумца), Радоњу (сина Приходе), Боћка (сина Влајковог), Степана (Божидаревог сина), Јована (Хранковог сина), Радислава (његовог сина), Смиљу (Радичиног сина), Степана (Вукојевог сина), Степана (Висотиног сина), Ђурађа (његовог брата), Радице (воденичаревог сина), Миханића (Добривојевог сина), Богдана (његовог зета), Вукашина(његовог брата), Дјурадја (сина Шурине), Радислава (његовог брата), Димитрија (Тодоровог сина), Радоњу (Ненадовог сина), Радоњу (Михалиног сина), Димитрија (Остојиног сина), Остојицу (Вуковог сина), Степана (Бојковог сина), Божидара (Булашевог сина), Божидара (Смиљиног сина), Ивана (Михиног сина), Јована (Станишиног сина), Вука (Радојковог сина), и удовицу Јерину.
Дакле, по том истом попису у селу је било 33. кућа, и као и сва остала села на Косову и Метохији било насељено чисто српским становништвом. Међутим, након окупације Косова и Метохије од стране османлијског царства, турци уз помоћ азапа (поарбанашених срба) и јањичара (српских потурица), протерују и присвајају српска имања, хараче и отимају, али без обзира на то ово српско село је опстало са и те како измењеном структуром становништва.
Пронашао сам и мапу из 1545-е године на којој је уписан високи камени мост у Бабином Мосту, "Ponte di Pietra d'alto Babin Most". Бабин Мост је на мапи, у горњем десном углу, обележен црвеном бојом.
Бенедикт Курипешић, аустријски путописац, на путу из Цариграда преноћио је 13.јануара 1530. године у селу „Бабинос на Косову пољу“. Потом је оно запустело крајем 17. или у првој половини 18. века. Обновљен је око 1800. као чифлик Џинића из Приштине. Овај детаљ је такође и потврда измене структуре становништва о којој сам горе писао, а која се вероватно десила због зулума које је тадашње становништво трпело од турака и разних потурица, а данашње становништво Бабиног Моста је највероватније досељено крајем 18-ог века, о чему сведочи и то да је забележено више Срба приложника из Бабиног Моста у Девичком катастиху између 1779. и 1789.године.
У наставку ћу приказати Порекло данашњег становништва села Бабин Мост, општина Обилић (Косово и Метохија). Према студији „Косово“ Атанасија Урошевића, чији оригиналан текст гласи:
Село је у подножју Копаоника, удаљено (на североистоку) 1,5 км од најближих тачака реке Лаба и друма Приштина-Вучитрн.
Типа је збијеног. Дели се на Горњу махалу, Доњу махалу и „Код Бунара“.
Српски родови:
Ђокићи (12 к., Св. Ђорђе Алимпије). Из Калудре у Топлици, одакле су избегли „од крви“, доселили се у косовско село Бариљево. Ту су, поред Срба, затекли и Арбанасе, па се, због свађе с њима, иселе у Бабин Мост око 1800. Појасеви у 1935. од пресељења из Бариљева: Ђока, Живко, Лаза, Станко, Богдан (48 г.). Оснивачи су села.
Ковачани (2 к., Св. Врачи). Доселили се из Ковачице (Копаоничка Шаља) одмах за Ђокићима.
Бошковићи (8 к., Св. Андреја). Повукли су се из Борчана (Копаоник, северно од Шаље) „у Карађорђево време“, јер су Арбанаси на планини, због буне у Србији, чинили велики зулум. – При досељењу су у селу затекли Ђокиће, Ковачане и кућу неког Арбанаса Азема Дуана, чији се род доцније затро. Појасеви у 1935. од досељења: Бошко, Јован, Петко, Благоје (78 г.).
Цураци (4 к., Св. Агатоник). Преселили се из Бакшије, после Бошковића. Пре тога су живели у Трудни. Старином су од Пећи.
Живанићи (2 к., Св. Никола). Доселили се из Вучитрна, после Цурака.
Мићолци (7 к., Св. Ђорђе Алимпије). Досељеници су непознатог порекла из средине 18. века. „Скитали“ по многим селима, те им је далека старина непозната.
Тонићи (1 к., Св. Никола). Преселили се око 1875. из Бакшије. Једна кућа овог рода се по ослобођењу од Турака вратила у Бакшију на своју старину.
Дробњаци (3 к., Ђурђевдан). Доселили се у доба доласка мухаџира из истоименог рода у Слаковцу. Куће су им биле у тадашњем слаковачком засеоку а садашњем селу Куновику.
Аћанци (2 к., Св. Ђорђе Алимпије). Преселили се из Ада око 1880.
Ристићи (5 к., Св. Стефан). Досељени из истоименог рода у Раскову 1902, одакле су избегли од мухаџирског зулума, напустивши чак и купљену земљу.
Мижић (1 к., Св. Никола). Пресељен из истоименог стариначког рода у Бакшији.
Шћепановић (1 к.). Досељен 1920. као колониста из Црне Горе, а потом нешто земље и купио.
Арбанашки родови:
Алшић (6 к.), од фиса Бериша. Доселио се почетком 19. века са приштинског Голака, из села Јанакола. Појасеви у 1935. од досељења: Асан, Салија, Авдија, Идриз (70 година).
У 1935. години су у селу биле 3 куће Цигана Ашкалија, које „шетају свуда“. Ту су биле настањене 1929. и 1930. Бавиле су се прављењем ћерпича и цигала.
ИЗВОР: САНУ, Српски етнографски зборник, књига LXXVIII, Одељење друштвених наука, Насеља и порекло становништва, књига 39, АТАНАСИЈЕ УРОШЕВИЋ: КОСОВО, ИУ “Научно дело“, Београд, 1965. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић
У наставку ћу приказати Порекло данашњег становништва села Бабин Мост, општина Обилић (Косово и Метохија). Према студији „Косово“ Атанасија Урошевића, чији оригиналан текст гласи:
Село је у подножју Копаоника, удаљено (на североистоку) 1,5 км од најближих тачака реке Лаба и друма Приштина-Вучитрн.
Типа је збијеног. Дели се на Горњу махалу, Доњу махалу и „Код Бунара“.
Српски родови:
Ђокићи (12 к., Св. Ђорђе Алимпије). Из Калудре у Топлици, одакле су избегли „од крви“, доселили се у косовско село Бариљево. Ту су, поред Срба, затекли и Арбанасе, па се, због свађе с њима, иселе у Бабин Мост око 1800. Појасеви у 1935. од пресељења из Бариљева: Ђока, Живко, Лаза, Станко, Богдан (48 г.). Оснивачи су села.
Ковачани (2 к., Св. Врачи). Доселили се из Ковачице (Копаоничка Шаља) одмах за Ђокићима.
Бошковићи (8 к., Св. Андреја). Повукли су се из Борчана (Копаоник, северно од Шаље) „у Карађорђево време“, јер су Арбанаси на планини, због буне у Србији, чинили велики зулум. – При досељењу су у селу затекли Ђокиће, Ковачане и кућу неког Арбанаса Азема Дуана, чији се род доцније затро. Појасеви у 1935. од досељења: Бошко, Јован, Петко, Благоје (78 г.).
Цураци (4 к., Св. Агатоник). Преселили се из Бакшије, после Бошковића. Пре тога су живели у Трудни. Старином су од Пећи.
Живанићи (2 к., Св. Никола). Доселили се из Вучитрна, после Цурака.
Мићолци (7 к., Св. Ђорђе Алимпије). Досељеници су непознатог порекла из средине 18. века. „Скитали“ по многим селима, те им је далека старина непозната.
Тонићи (1 к., Св. Никола). Преселили се око 1875. из Бакшије. Једна кућа овог рода се по ослобођењу од Турака вратила у Бакшију на своју старину.
Дробњаци (3 к., Ђурђевдан). Доселили се у доба доласка мухаџира из истоименог рода у Слаковцу. Куће су им биле у тадашњем слаковачком засеоку а садашњем селу Куновику.
Аћанци (2 к., Св. Ђорђе Алимпије). Преселили се из Ада око 1880.
Ристићи (5 к., Св. Стефан). Досељени из истоименог рода у Раскову 1902, одакле су избегли од мухаџирског зулума, напустивши чак и купљену земљу.
Мижић (1 к., Св. Никола). Пресељен из истоименог стариначког рода у Бакшији.
Шћепановић (1 к.). Досељен 1920. као колониста из Црне Горе, а потом нешто земље и купио.
Арбанашки родови:
Алшић (6 к.), од фиса Бериша. Доселио се почетком 19. века са приштинског Голака, из села Јанакола. Појасеви у 1935. од досељења: Асан, Салија, Авдија, Идриз (70 година).
У 1935. години су у селу биле 3 куће Цигана Ашкалија, које „шетају свуда“. Ту су биле настањене 1929. и 1930. Бавиле су се прављењем ћерпича и цигала.
ИЗВОР: САНУ, Српски етнографски зборник, књига LXXVIII, Одељење друштвених наука, Насеља и порекло становништва, књига 39, АТАНАСИЈЕ УРОШЕВИЋ: КОСОВО, ИУ “Научно дело“, Београд, 1965. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић
Према писању из 1865-е године од доктора Јанка Шафарика, а који је своје писаније преузео из турских летописа и историје написаних око 1490-е године, на страни 54. пише да је кнез Лазар заробљен у близини једне цркве са именом матере божије, те да је заједно са Крајимиром војводом Топличким (војвода који беше молио Бајазита да на својим рукама дочека Лазареву главу), као и са осталим велможама погубљени баш на том месту.
Испод је приказан је оригинални исечак из поменутог летописа:
Испод је приказан је оригинални исечак из поменутог летописа:
И као што се са слике изнад може прочитати, на месту на коме су сви они ухваћени подигнут је мермерни стуб да сведочи о њиховом страдању, а по претпоставци ради се баш о стубу пронађеном у реци Лаб (чесма на слици испод), у непосредној близини моста по коме је ово село и добило назив, тј. цркве Покрова Пресвете Богородице у Бабином Мосту. Од пронађеног мермерног стуба становници Бабиног Моста саградили су чесму испред самог улаза у цркву, те се верује да је тим стубом било обележено место заробљавања српских јунака из Косовског Боја.
Такође постоји запис да су Срби измолили од Бајазита тела кнеза Лазара и погубљених велможа (Милош Обилић, Иван Косанчић, Топлица Милан..., као и војвода Крајимир Топлички), те да су тело кнеза Лазара однели у манастир Раваницу, а тела осталих српских јунака сахранише испод порте цркве по иману матере божије.
Како у овом делу Косова није постојала, а не постоји ни данас друга црква са именом матере божије, и како ни у једној другој цркви испод порте нема моштију српских страдалника, те како у близини не постоји никакав други мермерни стуб, и најзад на основу записа да је кнегиња Милица после Косовске Битке обновила цркву у Бабином Мосту над моштима изгинулих јунака у Косовском боју лако је донети закључак да је већина српских јунака (Милош Обилић, Иван Косанчић, Топлица Милан..., као и војвода Крајимир Топлички) страдалих у косовском боју сахрањено баш на том месту.
Међутим, ова црква се због зуба времена, и неодржавања готово била у потпуности урушила, остао је био само део олтарског простора, па су мештани 1927. године доградили храм, а године 1984. дозидан је нови олтарски простор у који је уклопљен стари.
Дакле, у старој цркви-маузолеју са моштима косовских јунака, после Првог светског рата сахрањене су кости српских ратника из 1915-е године, а на табли изнад гробнице исписано је да су у већ постојећој гробници српских, видовданских јунака из Косовског боја 1389-е, накнадно сахрањени и српски јунаци из 1915-е.
Нестајање српских села
Данас у 2016-ој години, након окупације Србије од западњачке НАТО алијансе, ово село и даље опстаје, али становници живе у гету, и у сталном страху за сопствене животе због врло честих напада од стране шиптара, којима је западњачка гамад након окупације оставила на поклон српску земљу, а због чега се то дешавало, и још увек дешава, прочитајте у тексту испод...
После више-деценијског наметања тобожње демократије Србији, и не само Србији, већ и готово читавом свету, западњачки савези су дословце урнисали много земаља, а најжалије ми је што је међу тим земљама и моја мати Србија. Па ако данас постоји и један човек на овој планети коме није јасно како то изгледа слобода и демократија по западњачким критеријумима, нека посети јужни део српске земље, па нека види да у 21-веку Срби своје Споменике и Цркве због сталне опасности морају ограђивати огромним зидовима и бодљикавом жицом не би ли их икако сачували од шиптарских безбожника, нека види да је за то мало преосталих Срба на Косову и у Метохији живот ограничен на неколико квадратних километара, те да се и они сами ограђују којекаквим зидовима не би ли се заштитили од напада.
На том делу јужне српске територије, направљена је лажна држава уз помоћ НАТО бомби и њихове подршке шиптарским терористима. Разлога за прављење ове злочиначке „државе“ има више, а то су:
Западни медији су Србију оптужили за масакр над шиптарским становништвом 15. јануара 1999. у косовско-метохијском селу Рачак, а заправо су објавили фотографије преобучених терориста, који су погинули у борби, при нападу на српске безбедносне снаге. Пропаганда тих западњачких медија била је заснована превасходно на изјавама Вилијама Вокера, у то време шефа верификационе мисија ОЕБС-а, да је српска полиција, уз подршку војске, извршила масакр над недужним шиптарским цивилима, а заправо је то била легитимна антитерористичка акција полиције против наоружаних припадника терористичке организације која је политички искоришћена као повод да се исконструишу наводи о масакру цивила у циљу стварања легитимитета за НАТО бомбардовање Српских земаља.
Након овог догађаја и страшне медијске кампање, НАТО планови за интервенцију, чија је реализација била одложена након споразума Холбрук—Милошевић у новембру 1998. године, поново су актуелизовани, да би најзад 24.марта 1999-е били спроведени у дело.
Дакле, 24.марта 1999.године НАТО злочинци су започели агресију на Србију и Црну Гору, без одобрења Савета безбедности УН, чиме је поништено Међународно право, нарушен установљени светски поредак и уведена владавина силе.
Бомбардовање српских градова, трајало је 78 дана, и током бомбардовања на Србију је бачено преко 40.000 бомби, пројектила и ракета. Коришћено је и забрањено оружје са осиромашеним уранијумом, као и касетне бомбе. У извештају који је за УН саставио тадашњи шеф мисије за просторни програм Бакари Канте, пише да је на Србију бачено преко 10 тона осиромашеног уранијума. Еколошке последице су катастрофалне, и оне су проузроковале епидемију карцинома, као и многих других болештина и то међу младим становништвом.
Жртве НАТО агресије нису само цивили који су погођени бомбама (2 500 убијених и 12 000 рањених), већ и све жртве опаке болести, као и наредних десет генерација које ће умирати од болештина проузрокованих осиромашеним уранијумом. То су укратко главне последице удружене агресије 19. држава (САД-а и Европе) на Србију и Црну Гору 1999-е године.
Бомбардовање је прекинуто политичком одлуком тадашњег српског руководства да потпише Кумановски споразум на основу кога је дан касније донета резолуција 1244 у СБ УН. Од тада је јужна српска територија, као и цела Србија под окупацијом НАТО-а, односно КФОР- а, уз учешће УМНИК- а, касније и ЕУЛЕКС-а. Шта је српски народ преживео од како су дошли представници НАТО-а не може се описати у једном тексту. О томе много боље могу да посведоче слике и снимци погрома које су организовали шиптари уз свесрдну подршку НАТО окупатора, који су посматрали и врло често подржавали, па чак и помагали терор над српским народом. Згаришта запаљених српских кућа и цркава и дан данас упућују на „цивилизоване“ сараднике САД и ЕУ, терористе, убице и трговце људским органима. Насилници нису уклонили трагове својих злочина, јер их нико не осуђује за оно што су починили. Многобројни средњовековни манастири на Косову и Метохији су опстали за време турске окупације, али нису преживели западну демократију. Од доласка НАТО снага на Косово и Метохију, уништено је око 150 цркава и манастира. Извршен је геноцид не само над живим Србима, већ и над мртвим. Оскрнављено је преко 250 православних гробаља. У тих неколико месеци протерано је преко 300 000 хиљада Срба.
У време најжешћих напада на српски народ на Косову и Метохији, док су Шиптари палили средњовековне српске манастире, и српске куће, западни медији су извештавали о „стабилизацији прилика“. Лажи о процесу изградње „државе“ Косово, у коме наводно заједно учествују Срби и Шиптари, присутне су и данас. На Косову и Метохији у току је само рушење, брисање историје и фалсификовање. Србима је онемогућено да се врате на своја вековна огњишта, да обнове своје порушене куће и цркве. Имовина Срба на Косову и Метохији је одузета, а затим продата кроз институције лажне државе, или узурпирана од стране шиптарских лопова.
Довољно је да се погледа који симболи су истакнути на Косову и Метохији. Док путујете долином Дренице, негде у некој необрађеној њиви, можете наићи на америчку заставу, истакнуту на високом јарболу. У Приштини ћете видети била клинтона, чији лик прекрива цео један солитер, и његов споменик, као и копију кипа слободе из њујорка. У једном селу у Дреничкој долини, можете да обиђете бутик хилари, посвећен хилари клинтон, из чијег излога се смеши њен вештичји лик. Ту су и многобројни споменици шиптарским терористима, на целој територији јужне српске земље. На једној од многобројних бензинских пумпи, у околини Призрена, видећете заставу немачке, шћиперије, енглеске и САД, и наравно хрватске, као највећих пријатеља шиптарских, приликом отимања Косова од Србије. Заправо где год да се упутите по Косову и Метохији, наићи ћете на шиптарске, хрватске, америчке, турске, енглеске и немачке заставе, сем у срединама где су остале последње српске заједнице. Тек неким случајем, може се видети застава такозване „државе“ Косово. Она ни шиптарима није важна, јер је за њих „независно“ Косово само прелазна фаза ка стварању велике шиптарске државе. Нема сумње да је пројекат „независног“ Косова, као и пројекат Велике Албаније, смишљен у Вашингтону и Лондону. То чак није ни тајна, и званичници САД отворено о томе говоре. хилари клинтон је 2012. године у Приштини, током сусрета са бившим вођом терориста хашимом тачијем, изјавила: „За мене, моју породицу и за моје суграђане из америке, независност Косова је више од спољно-политичког питања. То је лично питање“. Какве везе њена породица има са отетом српском земљом, хилари клинтон није разјаснила. Ако узмемо у обзир да на Косову и Метохији послују америчке компаније, односно компаније америчких чиновника који су највише лобирали за бомбардовање Србије, онда можемо да протумачимо породичне везе између америке и лажне државе Косово. Матрица је увек иста. Прво америчка војска разори неку територију, а затим америчке компаније зараде своје милијарде од тог посла. На такав начин су Американци запосели српске компаније, чија имовина вреди преко десет милијарди долара, и сада остварују профит. Иза борбе за људска права, крије се борба за отимање туђих ресурса, туђе имовине и борба за пљачку. Како међународној јавности нису доступне чињенице, већ западна пропаганда креира сопствену стварност, могуће је да ће баш ти пљачкаши да постану ослободиоци, да терористи постану државници, а џелати и препродавци српских органа да постану жртве..., ооо Боже, спаси нас окупаторске неправдеее!!!
БУДУЋНОСТ КОСОВА
База Бондстил, коју су Американци изградили на Косову и Метохији, је друга по величини америчка војна база у Европи, после ваздухопловне базе Рамштајн у Немачкој. КФОР је након окупације Србије имао око 50.000 припадника на Косову и Метохији, док их сада има око 5.000. Страна војска са Косова и Метохије се повлачи услед планског активирања жаришта у другим подручјима, и учешћа САД и НАТО-а у свим тим ратовима. Питање је коме Американци остављају као проблем своје штићенике шиптаре и лажну државу Косово, након повлачења са територије Србије. Осим што је НАТО бомбама променио демографску слику Косова, извршио етничко чишћење и протерао Србе који су вековима живели на Косову, који су заправо створили и саградили Косово и Метохију, он је додатно дестабилизовао ово подручје камповима за обуку џихадиста.
Након доласка НАТО-а, односно КФОР-а на територију Косова и Метохије, у новоформираним камповима почели су да се обучавају шиптарски радикални исламисти, који су након тога слати у Авганистан и Ирак, а затим и у Сирију да ратују против Башара ал Асада. Индикативно је да се они појављују увек на страни иза које стоји Запад/САД, као подршка њима. Међу обученим радикалним исламистима, има бомбаша самоубица, терориста и екстремиста, који представљају опасност за даљу дестабилизацију Косова и Метохије и целог Балкана. Стварање велике шиптарске државе на отетим српским територијама и подршка радикалним исламистима од стране САД, представља велику опасност по Србију. Аналогно томе, исламизација Европе по мерилима америчког/глобалног мултикултурализма, представља опасност по стари континент. Како Србија, односно српска власт учествује у самоуништавању сопствене државе, тако и ЕУ, односно земље чланице, раде у корист своје штете. Власт у Србији је под контролом вашингтона и брисела, и она фактички испуњава обавезе које је преузела од својих властодаваца. Тиме је постала саучесник у злочину над сопственим народом. У прилог томе, српска власт је јединствена по томе што се добровољно одриче од дела своје територије постављајући границу између централне Србије и Косова и Метохије, сама гаси државне институције на Косову и Метохији, крши Устав Србије не подржавајући суверенитет сопствене државе, као и због тога што приморава свој народ да прихвати власт терориста који су одговорни за злочине над њим.
Америка је саопштила како је готово са прекрајањем граница, и како више неће бити промена граница на Балкану, мисле да је све готово, нацртали су нову државу, али..., колико год српска власт буде уредно испуњавала задатке вашингтона и брисела, а на штету националних интереса Србије, треба напоменути да Запад не сме да се радује лакоћи са којом испуњава задате циљеве. Србија је кроз историју приредила многа изненађења онима који су покушали да је поробе. За српски народ питање Косова и Метохије није решено, поготово не трајно, одвратна слика нове државе коју су нацртали неће моћи да опстане. Зар је за очекивати да се неко помири са прекрајањем граница, онда када су их америка и остали западњачки олош прекројили по својој потреби? Једно је Србија пројектована за потребе вашингтона и брисела, а друго је чињеница да се српски народ никада неће помирити са отимањем Косова, са ужасном неправдом која је учињена, и да неће заборавити страдање, злочине и бомбе, и . Ми смо уверени да ће у будућности постојати међународно право, и независне међународне институције, које ће судити правим злочинцима за бомбардовање, убијање, вађење људских органа, када се стекну услови за поновно успостављање нарушеног светског поретка.
Промене су почеле редистрибуцијом економске и политичке моћи са запада на исток, што говори у прилог томе да ништа није завршено, него тек почиње. Можда за Европу постоји последња нада да се отргне из канџи САД и да почне да води политику у складу са сопственим интересима. Нове околности у свету, неће заобићи случај Косова и решавање будућност српске покрајине у складу са Међународним правом. Српска власт може да крши Устав док је западни „партнери“ у томе подржавају, али кршењем па чак ни променом Устава не може да фалсификује Међународно право које је тренутно ван снаге. Косово није никакав специјалан случај поготово не због тога што су САД решиле да он то буде. Зато нико озбиљан не сумња у то да је будућност Косова тамо где је и његова прошлост, тј. у својој матици, у Србији.
Дакле, у историји српских места на Косову и Метохији, иако је у претходних 100.година било страшних напада и протеривања Срба од стране шиптара, последњe годинe 20-ог и прва деценија 21-ог века биће забележени као највеће страдање и затирање Срба, српских села и свега што је српско на овом простору који је важио за настанак српске државности и духовности. У доба када је Србија ударала темеље државности, баш на Косову, српски цар Душан Силни био је проглашен за цара Срба, Грка, и Бугара, а држава Србија се у то доба простирала на три мора.
Од 1998. и неколико година после 2000. године Срби са Косова и Метохије су протерани из равно 314. места из којих је протерано, у ко зна којој по реду великој сеоби, више од 350.000 Срба и нешиптара. Миленијунски живот Срба на овим просторима угашен је преко ноћи! Буквално за један дан српство је нестало у бројним селима пред дивљањима шиптарских насилника. Већина напуштених српских села су и данас празна без иједне читаве куће у њима, а бројна од њих, немају ничега, сем имена, што би сведочило да су у њима биле српске куће и да су ту некада живели Срби.
А шта је са српским селима, око Газиместана, која су добила својевремено имена по Косовским јунацима из историјског Косовског боја 28. јуна 1389. године: Граце, Милошево, Лазарево, Обилић, Девет Југовића, Орловићи и Бабин Мост. Захвални и поробљени српски народ у то доба одужио се погинулим Косовским јунацима и витезовима давањем нових имена селима у којима су и до тада живели искључиво Срби. Нова имена селима су била аманет за незаборав српства и Србије, као и захвалност за проливену крв косовских јунака која је два века пре Косовског боја, поставила темеље моћној српској држави и духовности. Нажалост, ова села су данас осуђена на нестајање и као да одбројавају последње године вековног биствовања на равном Косову и Метохији, у четири од седам горе набројаних села нема више Срба, све српско је уништено, чак су им и имена променили, сем у Милошеву где тренутно тешком муком опстају још само пет домаћинства из три породице Ађанчић, Дутина и Клајић, Граца које још увек опстаје али је већином распродато и исељено, и Бабиног Моста који се једини колико толико сачувао.
Легенда каже да је Бабин Мост добио име по томе што је Милош Обилић, након што је убио цара Мурата у Косовском боју, у овом месту, бежећи од турских ратника, издат од једне бабе, те су га турци заробили, водећи га онако везаног на погубљење сретоше ту бабу на једном мосту, он их измоли да се обрати баби која га је издала, те јој приђе да јој нешто каже, а кад јој се довољно приближи, одгризе јој нос својим снажним зубима и испљуну га у реку Лаб, те се то место и назва по томе Бабин Нос, а касније је преименовано у Бабин Мост.
Недавно су Албанци уклонили путоказе за ово село, наводно због проширења магистралог пута у аутопут, те ту постављали путоказе са неким новим измишљеним именима за ово село, прво беше Бабимоц, па Бајмок, а сада стоји Бабимовц, а ни један од ових назива у шиптарском језику нема баш никакво значење, важно је само да се промени и да при изговору звучи шиптарски.
Историја и легенде кажу да се у Бабином Мосту одржала Косовска вечера пред судњу Косовску битку 1389. године, да је тада Милош Обилић на вечери изрекао да ће у боју погубити цара Мурата. Из Бабиног Моста 20.000 српских јунака је гледало освајачки турски табор на другој страни тог 28. јуна 1389. године - препричава историју јереј у цркви Покрова пресвете Богородице у Бабином Мосту Бошко Клисарић.
Ово је данас најбројније српско село од свих шест која су добила имена по погинулим косовским јунацима. У њему је 1999-е године било око 180. срспких кућа и око 900. становника са близу 100. ученика у основној школи. У селу је било и око 20-ак шиптарских кућа са око стотињак становника, а данас већи део српске имовине поред магистралог пута купили су шиптари и направили бројне велике објекте.
Дакле, у селима око попришта Косовске битке, све је мање српских кућа али и имовине која се продаје. Српска села се не само преименују већ и нестају, а историја и даље сведочи о апсолутно чистој српској земљи и Србима који су живели овде пре и за време Косовске битке, и који ће овде живети у век и векова, АМИН !!!
Недавно сам у цркви у Бабином Мосту прелиставо "Домовнике" за Бабиномошку парохију и у њој видео да су околна села настањена углавном шиптарима Брезница, Бариљево..., до четрдесетих година 20-ог века била настањена искључиво Србима, али... тито, југославија, и југословенски комунисти (међу којима је било много Срба) су у другом светском рату и после њега све учинили да у тим селима Срба више нема!!!
На послетку треба рећи још и то да у данашње време ово село припада општини Обилић на Косову и Метохији, а налази се на километар и по североисточно од реке Лаб, са десне стране пута Приштина - Косовска Митровица, у подножју Копаоника. Збијеног је типа, има осмогодишњу школу и православну цркву Богородичиног покрова.
ГПС координате центра овог села су:
ГПС координате
Географска ширина Географска дужина
N 42 44.533 E 21 04.647
Децимални степени
Географска ширина Географска дужина
42.74221 21.077455
Степени, Минуте и Секунде
Географска ширина Географска дужина
N 42 44 31 E 21 04 38
Или ради лакшег проналажења на сателитској мапи света можете употребити следећи линк:
http://netvicious.com/gps/index.php?x=42.75104599038353&y=21.0662841796875&z=8
Најближи аеродром је Приштинска ваздушна лука у Слатини који се налази 19,3 км јужно од Бабиног Моста. Други аеродроми у близини су аеродром Константин Велики у Нишу (91.3 км североисточно), аеродром Никола Тесла у Београду (378 км северозападно), за тим аеродром Александар Велики у Скопљу (97.7 км од југоисточно) , те аеродром у Подгорици (156,0 км западно).
Насеља у околини Бабиног Моста су: Милошево (2.0 км југ), Расково (2.0 км југоисток), Граце (1.7 км запад), Дреновац (2.3 км исток), Бакшија (3.1 км југоисток), Брезница (3.7 км север), Косковик Махала (3.4 км североисток), Становце (3.4 км северозапад), Лазарево (4.1 км југоисток), Пруговац (3.4 км исток), Бариљево (3.5 км исток), Обилић (6.3 км југ), Племетина (4.8 км Југозапад), Дубница (4.9 км северозапад), Мазгит (5.2 км југ), Прилужје (3.5 км запад ), Велика Река (4.6 км запад), Козарица (6.2 км североисток), Девет Југовића (5.2 км југоисток), Хамидија (5.9 км Југозапад), Лебане (5.2 км источно), Доња Брњица (6.2 км Југоисток).
[све дате раздаљине су приближне]
Међутим, ова црква се због зуба времена, и неодржавања готово била у потпуности урушила, остао је био само део олтарског простора, па су мештани 1927. године доградили храм, а године 1984. дозидан је нови олтарски простор у који је уклопљен стари.
Дакле, у старој цркви-маузолеју са моштима косовских јунака, после Првог светског рата сахрањене су кости српских ратника из 1915-е године, а на табли изнад гробнице исписано је да су у већ постојећој гробници српских, видовданских јунака из Косовског боја 1389-е, накнадно сахрањени и српски јунаци из 1915-е.
Нестајање српских села
Данас у 2016-ој години, након окупације Србије од западњачке НАТО алијансе, ово село и даље опстаје, али становници живе у гету, и у сталном страху за сопствене животе због врло честих напада од стране шиптара, којима је западњачка гамад након окупације оставила на поклон српску земљу, а због чега се то дешавало, и још увек дешава, прочитајте у тексту испод...
После више-деценијског наметања тобожње демократије Србији, и не само Србији, већ и готово читавом свету, западњачки савези су дословце урнисали много земаља, а најжалије ми је што је међу тим земљама и моја мати Србија. Па ако данас постоји и један човек на овој планети коме није јасно како то изгледа слобода и демократија по западњачким критеријумима, нека посети јужни део српске земље, па нека види да у 21-веку Срби своје Споменике и Цркве због сталне опасности морају ограђивати огромним зидовима и бодљикавом жицом не би ли их икако сачували од шиптарских безбожника, нека види да је за то мало преосталих Срба на Косову и у Метохији живот ограничен на неколико квадратних километара, те да се и они сами ограђују којекаквим зидовима не би ли се заштитили од напада.
На том делу јужне српске територије, направљена је лажна држава уз помоћ НАТО бомби и њихове подршке шиптарским терористима. Разлога за прављење ове злочиначке „државе“ има више, а то су:
- жеља САД да стационира војну базу на Косову и Метохији.
- тежња појединих земаља Европске уније (немачка, енглеска, француска...) да се направи од раније испланирана тзв. "Зелена трансферзала" којом би се трговачки и инфраструктурно повезао тај болесни западњачки свет, првенствено немци, са источним светом, првенствено са турцима, ова трансферзала, тј. ауто пут је направљен од Немачке до Вишеграда у Босни и Херцеговини, и направљен је од Албаније, тј, Драча до Приштине, па је остало још само стотињак километара да се тај пут повеже, и то преко северног дела Косовске Митровице, Звечана, и Лепосавића тренутно настањених Србима, и преко Рашке области, те управо због тога се и даље дешавају стални насртаји на тих неколико малих и економски не тако вредних места настањених Србима на крајњем северном делу Косова и Метохије, те управо због тога стални притисци на Србију и због Рашке области, хоће душмани и то да нам отму не би ли довршили своје путеве за несметани транспорт дроге, оружја, робова и људских органа...
- отимање рудних богатстава Косова и Метохије.
- отимање историје Косова и Метохије која сеже у врло далеку прошлост и повезана је искључиво са Србима и српским народом.
- тежња западњачке болештине да створи од шиптара лажну нацију "косовара", по истом принципу по ком су пре стотињак година од истих тих шиптара створили лажну нацију "албанаца", а све са циљем контролисања и спречавања српске државе да избије и врати се на своје море...
Западни медији су Србију оптужили за масакр над шиптарским становништвом 15. јануара 1999. у косовско-метохијском селу Рачак, а заправо су објавили фотографије преобучених терориста, који су погинули у борби, при нападу на српске безбедносне снаге. Пропаганда тих западњачких медија била је заснована превасходно на изјавама Вилијама Вокера, у то време шефа верификационе мисија ОЕБС-а, да је српска полиција, уз подршку војске, извршила масакр над недужним шиптарским цивилима, а заправо је то била легитимна антитерористичка акција полиције против наоружаних припадника терористичке организације која је политички искоришћена као повод да се исконструишу наводи о масакру цивила у циљу стварања легитимитета за НАТО бомбардовање Српских земаља.
Након овог догађаја и страшне медијске кампање, НАТО планови за интервенцију, чија је реализација била одложена након споразума Холбрук—Милошевић у новембру 1998. године, поново су актуелизовани, да би најзад 24.марта 1999-е били спроведени у дело.
Дакле, 24.марта 1999.године НАТО злочинци су започели агресију на Србију и Црну Гору, без одобрења Савета безбедности УН, чиме је поништено Међународно право, нарушен установљени светски поредак и уведена владавина силе.
Бомбардовање српских градова, трајало је 78 дана, и током бомбардовања на Србију је бачено преко 40.000 бомби, пројектила и ракета. Коришћено је и забрањено оружје са осиромашеним уранијумом, као и касетне бомбе. У извештају који је за УН саставио тадашњи шеф мисије за просторни програм Бакари Канте, пише да је на Србију бачено преко 10 тона осиромашеног уранијума. Еколошке последице су катастрофалне, и оне су проузроковале епидемију карцинома, као и многих других болештина и то међу младим становништвом.
Жртве НАТО агресије нису само цивили који су погођени бомбама (2 500 убијених и 12 000 рањених), већ и све жртве опаке болести, као и наредних десет генерација које ће умирати од болештина проузрокованих осиромашеним уранијумом. То су укратко главне последице удружене агресије 19. држава (САД-а и Европе) на Србију и Црну Гору 1999-е године.
Бомбардовање је прекинуто политичком одлуком тадашњег српског руководства да потпише Кумановски споразум на основу кога је дан касније донета резолуција 1244 у СБ УН. Од тада је јужна српска територија, као и цела Србија под окупацијом НАТО-а, односно КФОР- а, уз учешће УМНИК- а, касније и ЕУЛЕКС-а. Шта је српски народ преживео од како су дошли представници НАТО-а не може се описати у једном тексту. О томе много боље могу да посведоче слике и снимци погрома које су организовали шиптари уз свесрдну подршку НАТО окупатора, који су посматрали и врло често подржавали, па чак и помагали терор над српским народом. Згаришта запаљених српских кућа и цркава и дан данас упућују на „цивилизоване“ сараднике САД и ЕУ, терористе, убице и трговце људским органима. Насилници нису уклонили трагове својих злочина, јер их нико не осуђује за оно што су починили. Многобројни средњовековни манастири на Косову и Метохији су опстали за време турске окупације, али нису преживели западну демократију. Од доласка НАТО снага на Косово и Метохију, уништено је око 150 цркава и манастира. Извршен је геноцид не само над живим Србима, већ и над мртвим. Оскрнављено је преко 250 православних гробаља. У тих неколико месеци протерано је преко 300 000 хиљада Срба.
У време најжешћих напада на српски народ на Косову и Метохији, док су Шиптари палили средњовековне српске манастире, и српске куће, западни медији су извештавали о „стабилизацији прилика“. Лажи о процесу изградње „државе“ Косово, у коме наводно заједно учествују Срби и Шиптари, присутне су и данас. На Косову и Метохији у току је само рушење, брисање историје и фалсификовање. Србима је онемогућено да се врате на своја вековна огњишта, да обнове своје порушене куће и цркве. Имовина Срба на Косову и Метохији је одузета, а затим продата кроз институције лажне државе, или узурпирана од стране шиптарских лопова.
Довољно је да се погледа који симболи су истакнути на Косову и Метохији. Док путујете долином Дренице, негде у некој необрађеној њиви, можете наићи на америчку заставу, истакнуту на високом јарболу. У Приштини ћете видети била клинтона, чији лик прекрива цео један солитер, и његов споменик, као и копију кипа слободе из њујорка. У једном селу у Дреничкој долини, можете да обиђете бутик хилари, посвећен хилари клинтон, из чијег излога се смеши њен вештичји лик. Ту су и многобројни споменици шиптарским терористима, на целој територији јужне српске земље. На једној од многобројних бензинских пумпи, у околини Призрена, видећете заставу немачке, шћиперије, енглеске и САД, и наравно хрватске, као највећих пријатеља шиптарских, приликом отимања Косова од Србије. Заправо где год да се упутите по Косову и Метохији, наићи ћете на шиптарске, хрватске, америчке, турске, енглеске и немачке заставе, сем у срединама где су остале последње српске заједнице. Тек неким случајем, може се видети застава такозване „државе“ Косово. Она ни шиптарима није важна, јер је за њих „независно“ Косово само прелазна фаза ка стварању велике шиптарске државе. Нема сумње да је пројекат „независног“ Косова, као и пројекат Велике Албаније, смишљен у Вашингтону и Лондону. То чак није ни тајна, и званичници САД отворено о томе говоре. хилари клинтон је 2012. године у Приштини, током сусрета са бившим вођом терориста хашимом тачијем, изјавила: „За мене, моју породицу и за моје суграђане из америке, независност Косова је више од спољно-политичког питања. То је лично питање“. Какве везе њена породица има са отетом српском земљом, хилари клинтон није разјаснила. Ако узмемо у обзир да на Косову и Метохији послују америчке компаније, односно компаније америчких чиновника који су највише лобирали за бомбардовање Србије, онда можемо да протумачимо породичне везе између америке и лажне државе Косово. Матрица је увек иста. Прво америчка војска разори неку територију, а затим америчке компаније зараде своје милијарде од тог посла. На такав начин су Американци запосели српске компаније, чија имовина вреди преко десет милијарди долара, и сада остварују профит. Иза борбе за људска права, крије се борба за отимање туђих ресурса, туђе имовине и борба за пљачку. Како међународној јавности нису доступне чињенице, већ западна пропаганда креира сопствену стварност, могуће је да ће баш ти пљачкаши да постану ослободиоци, да терористи постану државници, а џелати и препродавци српских органа да постану жртве..., ооо Боже, спаси нас окупаторске неправдеее!!!
БУДУЋНОСТ КОСОВА
База Бондстил, коју су Американци изградили на Косову и Метохији, је друга по величини америчка војна база у Европи, после ваздухопловне базе Рамштајн у Немачкој. КФОР је након окупације Србије имао око 50.000 припадника на Косову и Метохији, док их сада има око 5.000. Страна војска са Косова и Метохије се повлачи услед планског активирања жаришта у другим подручјима, и учешћа САД и НАТО-а у свим тим ратовима. Питање је коме Американци остављају као проблем своје штићенике шиптаре и лажну државу Косово, након повлачења са територије Србије. Осим што је НАТО бомбама променио демографску слику Косова, извршио етничко чишћење и протерао Србе који су вековима живели на Косову, који су заправо створили и саградили Косово и Метохију, он је додатно дестабилизовао ово подручје камповима за обуку џихадиста.
Након доласка НАТО-а, односно КФОР-а на територију Косова и Метохије, у новоформираним камповима почели су да се обучавају шиптарски радикални исламисти, који су након тога слати у Авганистан и Ирак, а затим и у Сирију да ратују против Башара ал Асада. Индикативно је да се они појављују увек на страни иза које стоји Запад/САД, као подршка њима. Међу обученим радикалним исламистима, има бомбаша самоубица, терориста и екстремиста, који представљају опасност за даљу дестабилизацију Косова и Метохије и целог Балкана. Стварање велике шиптарске државе на отетим српским територијама и подршка радикалним исламистима од стране САД, представља велику опасност по Србију. Аналогно томе, исламизација Европе по мерилима америчког/глобалног мултикултурализма, представља опасност по стари континент. Како Србија, односно српска власт учествује у самоуништавању сопствене државе, тако и ЕУ, односно земље чланице, раде у корист своје штете. Власт у Србији је под контролом вашингтона и брисела, и она фактички испуњава обавезе које је преузела од својих властодаваца. Тиме је постала саучесник у злочину над сопственим народом. У прилог томе, српска власт је јединствена по томе што се добровољно одриче од дела своје територије постављајући границу између централне Србије и Косова и Метохије, сама гаси државне институције на Косову и Метохији, крши Устав Србије не подржавајући суверенитет сопствене државе, као и због тога што приморава свој народ да прихвати власт терориста који су одговорни за злочине над њим.
Америка је саопштила како је готово са прекрајањем граница, и како више неће бити промена граница на Балкану, мисле да је све готово, нацртали су нову државу, али..., колико год српска власт буде уредно испуњавала задатке вашингтона и брисела, а на штету националних интереса Србије, треба напоменути да Запад не сме да се радује лакоћи са којом испуњава задате циљеве. Србија је кроз историју приредила многа изненађења онима који су покушали да је поробе. За српски народ питање Косова и Метохије није решено, поготово не трајно, одвратна слика нове државе коју су нацртали неће моћи да опстане. Зар је за очекивати да се неко помири са прекрајањем граница, онда када су их америка и остали западњачки олош прекројили по својој потреби? Једно је Србија пројектована за потребе вашингтона и брисела, а друго је чињеница да се српски народ никада неће помирити са отимањем Косова, са ужасном неправдом која је учињена, и да неће заборавити страдање, злочине и бомбе, и . Ми смо уверени да ће у будућности постојати међународно право, и независне међународне институције, које ће судити правим злочинцима за бомбардовање, убијање, вађење људских органа, када се стекну услови за поновно успостављање нарушеног светског поретка.
Промене су почеле редистрибуцијом економске и политичке моћи са запада на исток, што говори у прилог томе да ништа није завршено, него тек почиње. Можда за Европу постоји последња нада да се отргне из канџи САД и да почне да води политику у складу са сопственим интересима. Нове околности у свету, неће заобићи случај Косова и решавање будућност српске покрајине у складу са Међународним правом. Српска власт може да крши Устав док је западни „партнери“ у томе подржавају, али кршењем па чак ни променом Устава не може да фалсификује Међународно право које је тренутно ван снаге. Косово није никакав специјалан случај поготово не због тога што су САД решиле да он то буде. Зато нико озбиљан не сумња у то да је будућност Косова тамо где је и његова прошлост, тј. у својој матици, у Србији.
Дакле, у историји српских места на Косову и Метохији, иако је у претходних 100.година било страшних напада и протеривања Срба од стране шиптара, последњe годинe 20-ог и прва деценија 21-ог века биће забележени као највеће страдање и затирање Срба, српских села и свега што је српско на овом простору који је важио за настанак српске државности и духовности. У доба када је Србија ударала темеље државности, баш на Косову, српски цар Душан Силни био је проглашен за цара Срба, Грка, и Бугара, а држава Србија се у то доба простирала на три мора.
Од 1998. и неколико година после 2000. године Срби са Косова и Метохије су протерани из равно 314. места из којих је протерано, у ко зна којој по реду великој сеоби, више од 350.000 Срба и нешиптара. Миленијунски живот Срба на овим просторима угашен је преко ноћи! Буквално за један дан српство је нестало у бројним селима пред дивљањима шиптарских насилника. Већина напуштених српских села су и данас празна без иједне читаве куће у њима, а бројна од њих, немају ничега, сем имена, што би сведочило да су у њима биле српске куће и да су ту некада живели Срби.
А шта је са српским селима, око Газиместана, која су добила својевремено имена по Косовским јунацима из историјског Косовског боја 28. јуна 1389. године: Граце, Милошево, Лазарево, Обилић, Девет Југовића, Орловићи и Бабин Мост. Захвални и поробљени српски народ у то доба одужио се погинулим Косовским јунацима и витезовима давањем нових имена селима у којима су и до тада живели искључиво Срби. Нова имена селима су била аманет за незаборав српства и Србије, као и захвалност за проливену крв косовских јунака која је два века пре Косовског боја, поставила темеље моћној српској држави и духовности. Нажалост, ова села су данас осуђена на нестајање и као да одбројавају последње године вековног биствовања на равном Косову и Метохији, у четири од седам горе набројаних села нема више Срба, све српско је уништено, чак су им и имена променили, сем у Милошеву где тренутно тешком муком опстају још само пет домаћинства из три породице Ађанчић, Дутина и Клајић, Граца које још увек опстаје али је већином распродато и исељено, и Бабиног Моста који се једини колико толико сачувао.
Легенда каже да је Бабин Мост добио име по томе што је Милош Обилић, након што је убио цара Мурата у Косовском боју, у овом месту, бежећи од турских ратника, издат од једне бабе, те су га турци заробили, водећи га онако везаног на погубљење сретоше ту бабу на једном мосту, он их измоли да се обрати баби која га је издала, те јој приђе да јој нешто каже, а кад јој се довољно приближи, одгризе јој нос својим снажним зубима и испљуну га у реку Лаб, те се то место и назва по томе Бабин Нос, а касније је преименовано у Бабин Мост.
Недавно су Албанци уклонили путоказе за ово село, наводно због проширења магистралог пута у аутопут, те ту постављали путоказе са неким новим измишљеним именима за ово село, прво беше Бабимоц, па Бајмок, а сада стоји Бабимовц, а ни један од ових назива у шиптарском језику нема баш никакво значење, важно је само да се промени и да при изговору звучи шиптарски.
Историја и легенде кажу да се у Бабином Мосту одржала Косовска вечера пред судњу Косовску битку 1389. године, да је тада Милош Обилић на вечери изрекао да ће у боју погубити цара Мурата. Из Бабиног Моста 20.000 српских јунака је гледало освајачки турски табор на другој страни тог 28. јуна 1389. године - препричава историју јереј у цркви Покрова пресвете Богородице у Бабином Мосту Бошко Клисарић.
Ово је данас најбројније српско село од свих шест која су добила имена по погинулим косовским јунацима. У њему је 1999-е године било око 180. срспких кућа и око 900. становника са близу 100. ученика у основној школи. У селу је било и око 20-ак шиптарских кућа са око стотињак становника, а данас већи део српске имовине поред магистралог пута купили су шиптари и направили бројне велике објекте.
Дакле, у селима око попришта Косовске битке, све је мање српских кућа али и имовине која се продаје. Српска села се не само преименују већ и нестају, а историја и даље сведочи о апсолутно чистој српској земљи и Србима који су живели овде пре и за време Косовске битке, и који ће овде живети у век и векова, АМИН !!!
Недавно сам у цркви у Бабином Мосту прелиставо "Домовнике" за Бабиномошку парохију и у њој видео да су околна села настањена углавном шиптарима Брезница, Бариљево..., до четрдесетих година 20-ог века била настањена искључиво Србима, али... тито, југославија, и југословенски комунисти (међу којима је било много Срба) су у другом светском рату и после њега све учинили да у тим селима Срба више нема!!!
На послетку треба рећи још и то да у данашње време ово село припада општини Обилић на Косову и Метохији, а налази се на километар и по североисточно од реке Лаб, са десне стране пута Приштина - Косовска Митровица, у подножју Копаоника. Збијеног је типа, има осмогодишњу школу и православну цркву Богородичиног покрова.
ГПС координате центра овог села су:
ГПС координате
Географска ширина Географска дужина
N 42 44.533 E 21 04.647
Децимални степени
Географска ширина Географска дужина
42.74221 21.077455
Степени, Минуте и Секунде
Географска ширина Географска дужина
N 42 44 31 E 21 04 38
Или ради лакшег проналажења на сателитској мапи света можете употребити следећи линк:
http://netvicious.com/gps/index.php?x=42.75104599038353&y=21.0662841796875&z=8
Најближи аеродром је Приштинска ваздушна лука у Слатини који се налази 19,3 км јужно од Бабиног Моста. Други аеродроми у близини су аеродром Константин Велики у Нишу (91.3 км североисточно), аеродром Никола Тесла у Београду (378 км северозападно), за тим аеродром Александар Велики у Скопљу (97.7 км од југоисточно) , те аеродром у Подгорици (156,0 км западно).
Насеља у околини Бабиног Моста су: Милошево (2.0 км југ), Расково (2.0 км југоисток), Граце (1.7 км запад), Дреновац (2.3 км исток), Бакшија (3.1 км југоисток), Брезница (3.7 км север), Косковик Махала (3.4 км североисток), Становце (3.4 км северозапад), Лазарево (4.1 км југоисток), Пруговац (3.4 км исток), Бариљево (3.5 км исток), Обилић (6.3 км југ), Племетина (4.8 км Југозапад), Дубница (4.9 км северозапад), Мазгит (5.2 км југ), Прилужје (3.5 км запад ), Велика Река (4.6 км запад), Козарица (6.2 км североисток), Девет Југовића (5.2 км југоисток), Хамидија (5.9 км Југозапад), Лебане (5.2 км источно), Доња Брњица (6.2 км Југоисток).
[све дате раздаљине су приближне]